Свако мало, у медијима се огласе аналитичари коментаришући актуелну светску економску кризу без преседана, од милоште у Србији названу СЕКА. Оно што је заједнички именитељ за већину њих је што оперишу терминологијом коју као да управо и позајмљују једни од других, те нетачна анализа узрока настанка кризе. Када се говори о узроцима кризе, као основни виновник наводи се погрешан (“неолиберални“) економски концепт. На питање упућено једноме од критичара неолиберализма (кога аутор ових редова доживљава попут неког од ТВ проповедника протестантског усмерења – као продавца магле) да у најкраћем дефинише тај концепт, одговор је гласио: “То је када богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији“. Где је проблем у томе ако се то дешава у “либералном“ економском окружењу, у којем је свако “ковач сопствене среће“ са једнаким могућностима за успех или неуспех? Либерални капитализам, међутим, одавно више нигде не постоји, па не постоји ни његов нео-облик. Једнакост на старту и равноправна тржишна утакмица су реликти давне (и краткотрајне) капиталистичке прошлости. Спорт је, заправо, израз филозофије либералног капитализма (“нека победи бољи“). Капитализам у агонији данас, није нео-либерални него монополистички – мултинационалних корпорација, које, одређујући у освојеним земљама економску политику преко својих агената од утицаја, засењују простоту економским теоријама о предузетништву у условима слободне трговине у корист јачег.(1) Што би народ рекао “да се Власи не досете“.

Наставак приче о генези кризе се по правилу везује за такозвани “златни новчани стандард“ који је од стране САД под Никсоновом администрацијом напуштен 1971. године, што је отворило пандорину кутију бесомучног штампања долара, који више није имао покрића у златним резервама. На страну то што је аутор ових редова уверен да ниједна валута на планети није имуна од доштампавања исте према потреби; размислимо мало о појму “новчаног покрића“. Новац, па тако ни долар, не служи за размену у трговању (само) златом, него свим робама и услугама. Тако, по теорији, новчана маса прати раст производње. Злато, као мера вредности, је заиста чудан историјски феномен, и пре би га ваљало посматрати у светлу најдревнијег псеудорелигијског култа у историји, тзв. соларног а заправо луциферијанског култа, односно обожавања сунца (сунце се, наиме, у езотеријским доктринама везује за метал злато), него што (осим ограничене употребе у индустрији) има неку практичну употребну вредност. Није проблем у томе што је америчка валута од 1971. (а неки тврде да се то заправо догодило још током шездесетих година) напустила “златни“ стандард. Највећи (и нерешиви) проблем америчке економије је што раст новчане масе није пратио одговарајући раст производње конкретних добара. Напротив, САД су по неким ауторима практичнодеиндустријализовано друштво, у којем се, осим у домену високе технологије и остатака аутомобилске индустрије на издисају, заправо ништа не производи. Тако су САД, од некада највећег светског произвођача и најразвијеније индустријске земље те највећег светског извозника, постали највећи светски увозник.

Како се рационално може објаснити да је америчка елита превидела трендове и довела сопствену привреду (а са њом и народ) у практично нерешив проблем? Знам да неки потежу аргумент грамзивости, слепе и неутаживе похлепе, док други иду чак и даље, говорећи “камо среће да светом управља нека (рационална) сила, организација попут масона…“ чинећи им се да се капитализам потпуно “откачио“ од стварности те да и себе као паразита човечанства, и човечанство само, убрзано води у суноврат. Међутим, према девизи тридесет и трећег степена масонерије Ordo ab chao – ред из хаоса, потребно је најпре произвести планетарни неред да би силе које га стварају понудиле нови светски поредак као спасоносно решење.(2)Тада су највећи изгледи да се обистине пророчке речи Достојевског у Карамазовима, као слика наступајућег времена – “Бићемо ти робови, само нас нахрани“. Дакле, да ли су (приватна!) Банка федералних резерви као емитер долара и америчка влада несвесни последица, последњих деценија убацили незамисливе суме новца у оптицај? Да ли је могуће да су заказала сва регулаторна тела? Да ли је могуће да нико није приметио да профит на хартијама од вредности хипотекарног тржишта не долази од дивиденде него од пораста вредности тих папира на берзи, условљених потражњом, те да ће доћи до засићености тражње, а “деривати“ се урушити као кула од карата? Да ли су “креатори“ долара и евра једни исти наднационални кругови? Да ли је евро створен као “златни падобран“ за пост-доларско време? Ако је одговор на сва ова и многа друга питања која би се могла поставити јасан и просечно упућеном, тада је још јасније да криза није настала случајно, него да је брижљиво и дуго припремана и да она заправо – тек предстоји. Из овога произилази још један значајан увид којег многи аналитичари изгледа нису свесни, а то је да владе суверених држава и нација већ одавно суштински не воде ни националне ни међународну политику. Стога је само формално тачно да су Савезну Републику Југославију бомбардовале САД, Велика Британија, Немачка… и остале земље до броја деветнаест. Фамозни “национални интерес“ дотичних држава, па и САД, само је еуфемизам за стварни и себични интерес врхунских кругова светске олигархије која је анационална. Привредни крах у којем се САД практично већ налазе, покушавајући из њега да изађу на начин барона Минхаузена који се извукао из живог блата вукући сам себе за косу, милијардама долара створених out of nothing (из ничега), купиће само предах и краткотрајну лажну наду. Не, није непостојећи нео-либерални капитализам крив за оно што се данас догађа а назива кризом. Криви су они који су кејнзијански наводили армије бесловесних потрошача да живе изнад својих могућности уз помоћ изума који се зове кредит. И то је, заправо, планетарна игра оних који (из ничега) стварају новац да би преко глобалистичких инструмената као што је ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, Светска здравствена организација, војних алијанси, унија, и свега што у називу има придев светски, у крајњем и преко Организације уједињених нација, читавом свету наметнули њихову (зло)вољу.

Какав простор за националну а тиме и слободу сваког појединца има једна Грчка, “старија“ чланица фамозне ЕУ, чији је државни дуг достигао гигантских 300 милијарди евра (3)? Да би “преживела“ 2010. годину, Грчка ће негде морати да позајми додатних 47 милијарди долара (исти извор)! Од кога? Под каквим условима? Да ли ће и шта морати дати за узврат, осим камата? Или случај Чешке, коју су овдашњи лобисти ЕУ истицали као пример успешне транзиције, такође чланице клуба “срећника“: према наводима агенције “Бета“, (4) Чешка од 1993. године не само што није успела да врати ни круну државног дуга, већ се њено дуговање увећава брзином од 298 евра у секунди! Прошлог месеца су посланици чешког парламента изгласали продубљивање ионако алармантног буџетског дефицита (6,52 милијарди евра пројекција за 2010.). У банкроту су и Шпанија, Португалија, балтичке земље, Мађарска, а да се о царству сиротиње, Румунији и Бугарској, и не говори… При томе, све ове земље су чланице Европске уније, а неке друге, са једнако катастрофалним привредама, попут Хрватске, чекају на пријем. Да за пријем у ЕУ више не постоје ни иоле разумни критеријуми, сведоче и најаве, те одговарајућа охрабривања и подношење кандидатура Србије, Црне Горе, и све остале гологузије (закључно са Албанијом) западно од Румуније и Бугарске, што вероватно спада у измишљени географски појам “западног Балкана“, који није постојао у време када је аутор ових редова у школи учио географију.

Ко ће и зашто овим пропалим државама и унесрећеним народима притећи у помоћ? Којим фондовима? Заиста је психолошки занимљиво очекивање да ће то учинити богатије земље ЕУ, које и саме грцају у проблемима, па би одговорни представници њихових народа могли и требали поставити питање онима са испруженим длановима из остатка ЕУ – зашто? Сећам се случаја једног пријатеља који ми је испричао. Упознао је својевремено у Немачкој раскошну лепотицу са којом је изашао на пиће. Била је интелектуалка, веома добро позиционирана у друштву. Нешто касније, када је конобар дошао да наплати, поставила је, за њихова схватања, уобичајено питање: “Свако плаћа за себе?“ Истоветан одговор би, да се народ у ЕУ пита, добила свака од земаља Уније.

Југославија је у декади после Брозове смрти имала историјску прилику да се избави из канџи дужничког ропства у коју ју је Брозов режим и био гурнуо. Управо се из тих разлога та прилика и није смела искористити. Некадашња СФРЈ је у својим последњим данима била дужна неких 18 милијарди долара, што је за све нове државе настале на њеним развалинама недостижан идеал раздужености. Само Србија данас дугује око 22 милијарде евра (31,9 милијарди долара према актуелном курсу), док се укупан износ дуга у осталим државама насталим од СФРЈ са 1. јулом 2009. године процењује на застрашујућих 133 милијарде евра или безмало 193 милијарде долара (о овој теми прочитати фељтон госп. Звонимира Трајковића “Како су нас опљачкали“)! Дакле, “заједно“ смо дужни преко десет пута више него пре двадесет година! Да ли се због овога заправо ратовало?

У Србији двадесетпрвог века Слобода заиста није “умела да пева, као што су сужњи певали о њој“. Политичке партије изгубљених идеологија потрошене су, исто као и речи које нису пале на плодно тле. А најбољи начин да се мали проблем претвори у велики је нечињење у времену. Од власника, радници су претворени у пролетере, боље рећи проле из Орвелове “1984“, са све мање могућности да продају и оно једино што им је остало – физички рад за бедну надницу. Само државама са надничарском психологијом (да не употребимо неки тежи придев) је стратешки циљ привлачење туђих инвестиција уместо подстицања сопствених, које ће бити власништво тога народа. Народ без ресурса и власништва над ресурсима је народ без будућности. Стога би свака власт која је у служби најбољих интереса свога народа морала радити на очувању физичке егзистенције и будућности народа. Најпре кроз забрану продаје природних и привредних ресурса земље, потом ревизијом досадашње приватизације и забраном задуживања у иностранству. Ово се нарочито односи на банке у страном власништву. Извори девиза за неопходна плаћања према иностранству (увоз) треба да буду продаја домаће робе на страном тржишту (извоз), као и дознаке наших сународника из расејања. Да, оно једино исправно, сада је нечињењем у времену (током последњих десет година) постало сан који будни сањају о Слободи.

Међутим, болеснику се кад-тад, а најбоље је одмах, мора усадити жеља за животом и скинути га са инфузије страног капитала те мотивисати да живи искључиво од свога рада чије резултате му не сме нико одузети. Ићи, дакле, ка Слободи, а не ка предприступним фондовима за нестајање. То је моја жеља у 2010. години Србима и свим народима који живе у Србији.

Предраг Анђелић

www.predrag-andjelic.com

(1) Dr. John Coleman “Wake up America“, видео снимак предавања др. Колмена на енглеском језику можете погледати на линкуhttp://www.predragandjelic.com/component/option,com_hwdvideoshare/Itemid,106/task,viewvideo/video_id,124/

(2) Као илустрација нека послужи “прерастање“ Групе 8 (Г8) у Г20 под изговором ефикасније борбе против светске финансијске кризе, те позиви на успостављање “Светске економске владе“.

(3) “Грчка дужна 300 милијарди евра“, Политика, 12. 12. 2009.

(4) “Државни дуг Чешке расте сваке секунде за 298 евра“, Бета, 14. 12. 2009.

(Зач. 122).

1. Павле, вољом Божијом позвани апостол Исуса Христа, и брат Состен,

2. Цркви Божијој која је у Коринту, освећенима у Христу Исусу, позванима светима, са свима који на сваком мјесту призивају име Господа нашега Исуса Христа, њиховога и нашега:

(Зач. 123).

3. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.

4. Благодарим непрестано Богу мојему за вас, на благодати Божијој која вам је дата у Христу Исусу,

5. Што се у свему обогатисте у њему, у свакој ријечи и сваком знању,

6. Као што се свједочанство Христово утврди у вама;

7. Тако да не оскудијевате ни у једном благодатном дару, ви који чекате откривење Господа нашега Исуса Христа,

8. Који ће вас и утврдити до краја да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа.

9. Вјеран је Бог који вас позва у заједницу Сина својега Исуса Христа, Господа нашега.

(Зач. 124).

10. Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли.

11. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе.

12. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов.

13. Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?

14. Благодарим Богу што не крстих ни једнога од вас осим Криспа и Гаја,

15. Да не би ко рекао да у име своје крстих.

16. А крстих и дом Стефанинов; даље не знам да ли неког другог крстих.

17. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповиједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов.

(Зач. 125).

18. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.

19. Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.

20. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?

21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свијет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују.

22. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост.

23. А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост;

24. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост.

25. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи.

26. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода;

27. Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;

28. И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте,

29. Да се не похвали ни једно тијело пред Богом.

30. Из Њега сте и ви у Христу Исусу, који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење.

31. Да буде као што је написано: Ко се хвали нека се Господом хвали.

2. Апостол проповиједа Христа распетога. Тјелесни човјек и човјек у Духу Светом.

1. И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом ријечи или мудрошћу да вам јавим свједочанство Божије.

2. Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога.

3. И ја бијах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету,

4. И ријеч моја и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе.

5. Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.

(Зач. 126).

6. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни;

7. Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу,

8. Коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели.

(Зач. 127).

9. Него као што је написано: Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.

10. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије.

11. Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега.

12. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога;

13. Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући.

14. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно.

15. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује.

16. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов.

3. Укоравање због подјела. Темељ Цркве је Христос.

1. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима него као тјелеснима, као малој дјеци у Христу.

2. Млијеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете,

3. Пошто сте још тјелесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте тјелесни и зар се не владате по човјеку?

4. Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте тјелесни?

5. Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које повјеровасте, и то како Господ свакоме даде?

6. Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте.

7. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залијева, него Бог који чини да расте.

8. А онај који сади и онај који залијева једно су, и сваки ће примити своју плату према своме труду.

(Зач. 128).

9. Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина.

10. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида.

11. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос.

12. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу,

13. Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.

14. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату;

15. Ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ.

16. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?

17. Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.

(Зач. 129).

18. Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вијеку, нека буде луд да би био мудар.

19. Јер је мудрост овога свијета лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству.

20. И опет: Господ зна помисли мудрих да су ништавне.

21. Зато нека се нико не поноси људима, јер све је ваше:

22. Био Павле, или Аполос, или Кифа, или свијет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше,

23. А ви сте Христови, а Христос Божији.

4. Апостолско служење и понижење.

(Зач. 130).

1. Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих.

2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе вјеран.

3. А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим.

4. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ.

5. Зато не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће и освијетлити што је сакривено у тами и објавити намјере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога.

6. А ово, браћо моја, примијених на себе и Апола ради вас, да се од нас научите не мудровати више од онога што је написано, да се не би ради некога надимали један на другога.

7. Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?

8. Већ сте се наситили; већ се обогатисте; без нас се зацаристе. О, да се заиста зацаристе, да се и ми с вама зацаримо!

(Зач. 131).

9. Јер мислим да Бог нас апостоле показа посљедње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима.

10. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени.

11. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце,и потуцамо се,

12. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне,трпимо;

13. Кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас.

14. Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу дјецу.

15. Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем.

16. Молим вас, дакле, угледајте се на мене.

(Зач. 132).

17. Зато вам послах Тимотеја, који ми је чедо љубљено и вјерно у Господу; он ће вас подсјетити на путеве моје који су у Христу Исусу, као што свуда у свакој цркви учим.

18. Неки се надуше као да ја нећу доћи к вама.

19. Али ћу вам доћи ускоро, ако Господ хоће, и нећу гледати на ријеч оних надмених, него на силу;

20. Јер Царство Божије није у ријечи него у сили.

21. Шта хоћете? Да дођем к вама са прутом или са љубављу и духом кротости?

5. О коринтском блуднику и односу према злима.

1. Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње: да неко има жену оца свога.

2. И ви сте надувени, умјесто да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дјело.

3. Јер ја, одсутан тијелом но духом присутан, већ сам осудио, као да сам тамо, онога који је то тако учинио,

4. У име Господа нашег Исуса Христа кад се саберете ви и мој дух, са силом Господа нашега Исуса Христа,

5. Да се такав преда сатани на мучење тијела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса.

6. Није добро хвалисање ваше.

(Зач. 133).

Не знате ли да мало квасца све тијесто укисели?

7. Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тијесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас.

8. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине.

(Зач. 134).

9. Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима;

10. Али не уопште са блудницима овога свијета, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изићи из овога свијета.

11. А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете.

12. Јер што да судим и онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра?

13. А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих.

6. Укор због суђења. О неправедницима. О односу према тијелу.

1. Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих?

2. Не знате ли да ће свети судити свијету? А ако ћете ви судити свијету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама?

3. Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога свијета?

4. А ви кад имате суђења за ствари овога свијета, узимате за судије оне који у Цркви не значе ништа.

5. На срамоту вама говорим. Зар нема међу вама ни једнога мудра који ће моћи пресудити међу браћом својом?

6. Него се брат са братом суди, и то код невјерних!

7. И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету?

8. Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи!

9. Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници,

10. Ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије.

11. И такви бијасте неки; али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега.

(Зач. 135).

12. Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.

13. Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело.

14. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути силом својом.

15. Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако!

16. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тијело.

17. А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме.

18. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши.

19. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?

20. Јер сте купљени скупо.

(Зач. 136)

Прославите. дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.

7. О браку и безбрачности.

1. А за оно што ми писасте: добро је човјеку да се не дохвата жене.

2. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа.

3. Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу.

4. Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена.

5. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.

6. Али ово говорим као мишљење, а не као заповијест.

7. Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако.

8. А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам.

9. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се.

10. А ожењеним и удатим заповиједам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја;

11. Ако ли се пак и раздвоји, нека остане неудата, или нека се помири с мужем; и муж да не оставља жену.

12. А осталима говорим ја, а не Господ:

(Зач. 137)

Ако неки брат има жену невјерујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља.

13. И ако нека жена има мужа невјерујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља.

14. Јер се невјерујући муж посвети женом, и жена невјерујућа посвети се мужем; иначе дјеца ваша била би нечиста, а сада су света.

15. Ако ли се невјерујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани; јер на мир нас је позвао Бог.

16. Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену?

17. Само како Бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи. И тако заповиједам по свима Црквама.

18. Је ли ко призван као обрезан? Нека се не гради необрезан. Је ли ко призван као необразан? Нека се не обрезује.

19. Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповијести Божијих.

20. Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван.

21. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи.

22. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов.

23. Купљени сте скупо; не будите робови људима.

(Зач. 138).

24. Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане пред Богом.

25. А за дјевојке немам заповијести Господње, него дајем савјет, као онај који је стекао милост од Господа да је вјеродостојан.

26. Мислим, дакле, да је то добро због садашње невоље, да је добро човјеку овако бити.

27. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш. Јеси ли се одријешио од жене? Не тражи жену.

28. Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио; и дјевојка ако се уда, није сагријешила. Али ће такви имати невољу тјелесну, а ја бих да вас поштедим.

29. А ово кажем, браћо, да је остало мало времена; од сада и они који имају жене да буду као да их немају,

30. И који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају,

31. И који овај свијет употребљавају као да га не употребљавају: јер пролази обличје овога свијета.

32. А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу;

33. А ко је ожењен брине се за овосвјетско, како ће угодити жени.

34. Разликује се и жена од дјевојке. Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света и тијелом и духом; а која је удата брине се за овосвјетско, како ће угодити мужу.

(Зач. 139).

35. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности.

36. Ако ли пак неко мисли да је ружно за љегову дјевојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не гријеши, нека је уда.

37. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју дјевојку, добро чини.

38. Тако и онај који удаје своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини.

39. Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу.

40. Али је блаженија ако остане тако, по мојему мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега.

8. О несаблажњавању слабе браће јелом.

1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује.

2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати.

3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао.

4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свијету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога.

5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа,

6. Али ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све и за којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз њега.

7. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се.

(Зач. 140).

8. А јело нас не поставља пред Бога: јер нити добијамо ако једемо. нити губимо ако не једемо.

9. А чувајте се да како ова ваша слобода не постане спотицање слабима.

10. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко гдје сједиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова. зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?

11. И због твога знања пропада слаби брат, за којега Христос умрије.

12. А тако, гријешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савјест, о Христа се гријешите.

13. Зато, ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до вијека, да не саблазним брата својега.

9. Апостолова употреба хришћанске слободе у служби Јеванђеља: свима је био све за спасење.

1. Нисам ли апостол? Нисам ли слободан? Зар нисам видио Исуса Христа, Господа нашега? Нисте ли ви дјело моје у Господу?

2. Ако другима нисам апостол. али вама јесам,

(Зач. 141).

јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.

3. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.

4. Зар немамо право јести и пити?

5. Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа?

6. Или само ја и Варнава немамо право ово чинити?

7. Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе?

8. Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон?

9. Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше. Брине ли се то Бог за волове?

10. Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању.

11. Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно?

12. Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову.

(Зач. 142).

13. Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле?

14. Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе.

15. А ја од тога ништа не користих. И не написах ово да мени тако буде; јер би ми боље било умријети него да ко моју похвалу уништи.

16. Јер ако проповиједам јеванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповиједам јеванђеље.

17. Јер ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је повјерена.

18. Каква ми је, дакле, плата? Да благовијестећи бесплатно изложим јеванђеље Христово, да се не користим својим правом у јеванђељу.

(Зач. 143).

19. Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем.

20. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом;

21. Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.

22. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем.

23. А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар.

24. Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете.

25. А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив.

26. Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије вјетар;

27. Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен.

10. О јелу и пићу старог Израиља и о хришћанској заједници у причешћу Тијела и Крви Христове.

1. А нећу да не знате, браћо, да оци наши сви под облаком бијаху, и сви кроз море прођоше,

2. И сви се у Мојсеја крстише у облаку и мору;

3. И сви исто јело духовно једоше;

4. И сви исто пиће духовно пише; јер пијаху од духовне стијене која их је слиједила, а стијена бјеше Христос.

(Зач. 144).

5. Али већина од њих не бјеше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи.

6. А ово бише примјери нама, да не желимо зла као што они жељеше.

7. Нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што је написано: Сједе народ да једе и пије, и устаде да игра.

8. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде.

9. Нити да кушамо Христа, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше.

10. Нити ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља.

11. А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова.

(Зач. 145).

12. Зато који мисли да стоји нека пази да не падне.

13. Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети.

14. Зато, љубљени моји, бјегајте од идолопоклонства.

15. Као мудрима говорим; судите ви шта кажем.

16. Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова?

17. Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо.

18. Гледајте Израиља по тијелу: који једу жртве нису ли заједничари жртвеника?

19. Шта, дакле, кажем? Да је идол нешто? Или да је идолска жртва нешто?

20. Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима.

21. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској.

22. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од њега?

(Зач. 146).

23. Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује.

24. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога.

25. Све што се продаје на тржишту једите, ништа не испитујући савјести ради;

26. Јер је Господња земља и све што је на њој.

27. Ако ли вас неко од невјерника зове, и хоћете ићи, једите све што вам се принесе, ништа не испитујући савјести ради.

(Зач. 147).

28. Ако ли вам неко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради онога који вас извијести и ради савјести; јер је Господња земља и све што је на њој.

29. Али не говорим за савјест твоју, него другога. Јер зашто да моју слободу суди савјест другога?

30. Ако ја с благодарношћу једем, зашто да ме руже за оно за што ја благодарим?

31. Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.

32. Не будите на спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој.

33. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да се спасу.

11. О предању, молитви, и односу мужа и жене. О светој Евхаристији и учешћу у њој.

1. Угледајте се на мене, као и ја наХриста.

2. Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох.

3. Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу.

4. Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју.

5. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана.

6. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива.

7. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева.

(Зач. 148).

8. Јер није муж од жене, него жена од мужа,

9. Пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа.

10. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела.

11. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа.

12. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога.

13. Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава Богу моли?

14. Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу,

15. А жени је слава ако има дугачку косу? Јер јој је коса дата умјесто покривала.

16. Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије.

17. А ово заповиједајући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе.

18. Јер прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем.

19. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама.

20. Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња;

21. Јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија.

22. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем.

(Зач. 149).

23. Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб,

24. И захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен.

25. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен.

26. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.

27. Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој.

28. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије.

29. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега.

30. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.

(Зач. 150).

31. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени.

32. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом.

33. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога.

34. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало уредићу кад дођем.

12. О духовним даровима и јединству Тијела Христовог – Цркве.

1. А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате.

2. Знате да кад бијасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху.

3. Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.

4. Различни су дарови,али је Дух исти.

5. И различне су службе, али је Господ исти.

6. И различна су дјејства, али је исти Бог који дјејствује све у свима.

(Зач. 151).

7. Но свакоме се даје пројава Духа на корист.

8. Јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу;

9. А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом;

10. А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика.

11. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће.

(Зач. 152).

12. Јер као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос.

13. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени.

14. Јер и тијело није један уд него многи.

15. Ако рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тијела; зар ипак није од тијела?

16. И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? Ако би све тијело било око, гдје је онда слух?

17. Ако би све било слух, гдје је мирисање?

18. А сада, Бог постави удове у тијелу, сваки поједини од њих како хтједе.

19. А ако би сви билиједан уд, гдје је тијело?

20. Сада пак, многи су удови, а једно тијело.

21. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми.

22. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су;

23. И који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част;

24. И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част,

25. Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога.

26. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

(Зач. 153).

27. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ.

28. И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, Друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцјељивања, помагања, управљања, различитих језика.

29. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци?

30. Имају ли сви дарове исцјељивања? Говоре ли сви језике? Да ли сви тумаче?

31. А ревнујте за веће дарове. И показаћу вам још узвишенији пут.

13. Химна љубави.

1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

(Зач. 154).

4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;

10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.

11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.

12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

14. О дару језикa и пророштва и о изграђивању Цркве.

1. Држите се љубави, и старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете.

2. Јер који говори језик, не говори људима него Богу: јер нико не разумије, пошто он духом говори тајне.

3. А који пророкује говори људима за назидање и бодрење и утјешење.

4. Јер који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује.

5. А хтио бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете; јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи, да се Црква изграђује.

(Зач. 155).

6. А сад, браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу. или у познању, или у пророштву, или у поуци?

7. И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговијетне гласове, како ће се разумјети шта се свира или гуди?

8. Јер, ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој?

9. Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву ријеч. како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар.

10. Ма колико да је на свијету врста гласова, али ниједан од њих није без значења.

11. Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин.

12. Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима који су за изграђивање Цркве.

13. Зато, који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи.

14. Јер ако се тим језиком молим Богу, мој дух се моли, а ум је мој без плода.

15. Шта треба, дакле? Молићу се Богу духом: а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом.

16. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?

17. Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује.

18. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас.

19. Али у Цркви волим рећи пет ријечи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде ријечи језиком.

(Зач. 156).

20. Браћо, не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени.

21. У Закону је написано: Туђим језицима и туђим уснама говорићу народу овоме, и ни тако ме неће послушати, говори Господ.

22. Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим.

23. Ако се, дакле, скупи сва Црква на једно мјесто, па сви узговоре језике. а уђу неупућени или невјерујући, неће ли рећи да лудујете?

24. А ако сви пророкују, и уђе какав невјерујући или неупућени, бива покаран од свију и суђен од свију,

25. И тако тајне срца његова бивају откривене: и тада ће пасти ничице и поклониће се Богу, објављујући да је заиста Бог са вама.

26. Шта, дакле, браћо? Када се сабирате сваки од вас има псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање.

(Зач. 157).

27. Ако неко говори језик, онда нека их по двојица, или највише тројица, и то редом, а један нека тумачи.

28. Ако ли не буде тумача. нека ћути у Цркви, а нека говори самоме себи и Богу.

29. А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују.

30. Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ућути.

31. Јер можете пророковати сви, један по један. да сви уче. и сви да се тјеше.

32. И духови пророчки покоравају се пророцима.

33. Јер Бог није Бог нереда, него мира.

34. Као по свима Црквама светих, жене ваше у Црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и Закон говори.

35. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве; јер је неприлично жени да говори у Цркви.

36. Еда ли од вас ријеч Божија изиђе? Или само до вас дође?

37. Ако ко сматра да је пророк или духован, нека разумије шта вам пишем, јер су ово Господње заповијести.

38. Ако ли ко неће да зна, нека не зна.

39. Тако, браћо моја, ревнујте да пророкујете. И језике говорити не забрањујте.

40. А све нека бива благообразно и уредно.

15. О Васкрсењу Христовом и васкрсењу мртвих.

(Зач. 158).

1. Али вама напомињем, браћо, јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите,

2. Кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте.

3. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму,

4. И да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму,

5. И да се јавио Кифи, затим Дванаесторици;

6. Потом се он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише.

7. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима;

8. А послије свију. као каквом недоношчету, јавио се и мени.

9. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију.

10. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном.

11. Било, дакле, ја било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте.

(Зач. 159).

12. А ако се Христос проповиједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих?

13. А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао.

14. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша.

15. А показујемо се и лажни свједоци Божији што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају.

16. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао.

17. А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим.

18. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше.

19. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи

(Зач. 160).

20. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли.

21. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих.

22. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.

23. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови;

24. Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу.

25. Јер он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје.

26. Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт.

27. Јер све покори под ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који му покори све.

28. А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему.

(Зач. 161).

29. Иначе, шта ће чинити они који се крштавају за мртве; ако мртви уопште не васкрсавају? Зашто се и крштавају за мртве?

30. Зашто се и ми излажемо опасности сваки час?

31. Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем.

32. Јер ако се по човјеку борих са звјеровима у Ефесу, каква ми је корист? Ако мртви не устају – да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!

33. Не варајте се: Зли разговори кваре добре обичаје.

34. Отријезните се као што треба, и не гријешите; јер неки не познају Бога; на срамоту вама кажем.

35. Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи?

36. Безумниче, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре.

37. И што сијеш, не сијеш тијело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго.

38. А Бог му даје тијело како хоће, и свакоме сјемену своје тијело.

(Зач. 162).

39. Није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије.

40. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска; али је друга слава небеских а друга земаљских.

41. Друга је слава сунца, а друга слава мјесеца, и друга слава звијезда, јер се звијезда од звијезде разликује у слави.

42. Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости;

43. Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили;

44. Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно.

45. Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује.

46. Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.

(Зач. 163).

47. Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба.

48. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески.

49. И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога.

50. А ово кажем, браћо, да тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега, нити распадљивост насљеђује нераспадљивост.

51. Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити,

52. Уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити.

53. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.

54. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Побједа прождрије смрт.

55. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?

56. А халац је смрти гријех, а сила је гријеха закон.

57. А Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа.

(Зач. 164).

58. Зато, браћо моја мила, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у дјелу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу.

16. О милостињи за сиромашне у Јерусалиму. Поуке и поздрави.

1. А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви.

2. Сваког првог дана недјеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем.

3. А када дођем, оне које изаберете послаћу са писмима у Јерусалим да однесу вашу милостињу.

(Зач. 165).

4. А ако буде вриједно да и ја идем, поћи ће са мном.

5. А вама ћу доћи кад прођем Македонију, јер ћу проћи кроз Македонију.

6. А код вас, можда ћу се задржати или и презимити, да ме ви отпратите куда пођем.

7. Јер нећу да вас видим сада узгредно, него се надам да неко вријеме останем код вас, ако допусти Господ.

8. А у Ефесу ћу остати до Педесетнице;

9. Јер ми се отворише велика врата за рад, и противника је много.

10. А ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха; јер он ради дјело Господње као и ја.

11. Зато нико да га не презре. Испратите га с миром да дође к мени, јер га чекам са браћом.

12. А што се тиче брата Апола, много га молих да доће к вама са браћом; и свакако не бјеше воља да сада дође, али ће доћи кад буде прилика.

(Зач. 166).

13. Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се.

14. Све да вам бива у љубави.

15. Молим вас пак, браћо, знате за дом Стефанинов да је првенац из Ахаје, и да себе посветише служењу светима;

16. Да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се.

17. А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство;

18. Јер умирише дух мој а ваш. Уважавајте, дакле, такве.

19. Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом.

20. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно цјеливом светим.

21. Поздрав је мојом руком, Павловом.

22. Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата.[1]

23. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама.

24. Љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Поштоване колегинице и колеге,

Драги пријатељи,

Драги гости,

Поштовани дипломци,

Дан Светог Саве је најсветији дан у историји и државности Србије. Симболика доделе диплома нашим студентима управо овог дана трајно је тиме неизбрисива. Дипломирали сте, уважени дипломци, на Факултету који баштини традицију од 202 године, с ослонцем на правни студиј Доситејеве Велике школе (1808), Факултету који је темељ српске правне културе, темељ и вековни носилац слободарства, храм правне науке, храм права и вечни симбол трагач правде као столетне врлине. Дипломирали сте у помало исрпљеној и уморној Србији, која од вас очекује да је изведете из стања дуготрајне летаргије и вечних размеђа.

Србија је уморна од дуготрајног предизборног стања које судећи по феномену обећања траје од увођења вишестраначја! Србија је уморна од проповедања сиромаштва као модела-узора, посебно „сиромаштва“ српских „ролекс“ министара и политичких функционера! Србија је уморна од излизаности и испразности реформи и реформатора! Србија је уморна од видљивих манифестација претварања високопланетарне идеје слободе у њену карикатуру! Србија је уморна од заштите погрешних „вредности“, попут синдикалног и страначког чланства и незаштите правих вредности, попут својине и приватности! Србија је уморна од дуготрајног тражења одговора на питање куда иде, зашто иде и како иде – наслућујем испашће у стилу оног афоризма „лудо смо се тамо провели – нити знамо где смо били, нити шта смо тамо радили“! Србија је уморна од једностраности свог јеловника: доручак – политика, ручак – политика, вечера – политика, спавање – политика, устајање – политика! Србија је уморна од времена непромишљених приватизација које унесрећује људе, а државу, привреду и право чини приватним поседима! Србија је уморна од универзитета и факултета који фабрикују преконоћне докторате полуписмених доктора наука који треба да уче струци од њих далеко паметније студенте! Србија је уморна од дуготрајног ишчекивања до дође време у коме право неће бити невреме!

Србија је уморна… Ви, уважени дипломци, данас нудите Србији, тако уморној, своје највеће вредности: младост и знање стечено на Универзитету и Факултету који своју утемељеност броје истим бројем векова као што нови универзитети и факултети, настали на таласу несрећног доба промоције форме без садржаја, промоције некултуре знања и агресије филозофије образовања као бизниса, броје дана. Србији остаје да то само препозна и зарад своје будућности правој, а не лажној вредности да шансу! Честитам и срећно!

Пре свега, твоје рођење нам је нејасно, Месијо. Овим речима ословише Свечовека садукеји, што сумњаху у све сем гноја земљиног, из кога црљпаху своју сласт и своју врлину.

А Свечовек се усправи. Први пут, после двадесет столећа смиреног рабства и прања ногу нечистима, усправи се и обриса зној са чела. Капљице његовог зноја прснуше по Кумовој Слами, и Кумова Слама отвори широм милијарде својих очију, сада опраних и разгорелих јаче но икад.

Ваистину, комшије, страшно беше погледати на Вечито Погуреног кад се усправи. Глава му је преко северног а ноге преко јужног зенита васионе, док му раширене руке пређоше преко источне и западне границе бића и небића; као да се универзум прeтворио у мрачну облачину, коју укрсти муња.

И они, који кроз двадесет столећа имађаху уши и за рибље гласове, само не за Свечовекове, чуше ове речи:

- Родила ме је девојка Мириам, робови гноја. Горчина је име мајци мојој, горчина је срце њено.

Што се мрштите, комшије бивола, кад вам говорим о горчини? Којим речима да вам говорим, да би ме разумели? Којим ли тек, да би ме усвојили? Вреди ли говорити о лепоти планинског извора биволу, који не може да пије док не замути воду?

Вреди ли говорити распуснима о девојци, о девичанству? Ко је икад гладним вуцима држао предавање о лепоти изласка сунца?

Но ја вам морам казати своју завршну реч, не толико сада да вас спасем, колико да осуду над вама изречем.

Девичанство је горчина а не сласт. У овоме је кључ нејасности и јасности мога рођења. Вама је нејасно девичанство као горчина, зато вам је нејасно и моје рођење. Заиста, не могу видети девојку рептилије, што мисле, да се трбусима ствара свет. Заиста, ви још никад нисте видели девојку но увек само жену. Јер ко види сласт, види жену; ко гледа девојку, гледа горчину. Мириам, мајко, горка душо васионска!

О многима је речено, да су рођени од девојке. Но то је само било подсећање на мене, као што свици подсећају на звезде. Ни Рамзеса ни Кира нису родиле девојке, но то је речено о њима, да би се женорођени припремили да чују глас о мени. Над високим кипарисом блиста бели месец, и дете се вере уз дрво да га убере. Вели му отац:

- Заиста, сине, месец изгледа твојим неискусним очима као плод кипариса; можда кипарис и заслужује такав плод. Но за далеким предалеким пружаш руку своју, кажем ти.

Гле, ја сам тај Далеки Предалеки, који се из даљине блистао над неким од жене рођеним. Уз њих се пузала деца, да дохвате мене, но ваистину, нису ме дохватила, док се нисам спустио.

Сви рођени од жене, рођени су од сласти; од гнилости су рођени, зато гнилошћу и рађају. А рођени од девојке, рођени су од горчине, због чега горчину и проповедају. Први су као сипљива киша у јесен, што без висине и без грома постаје; безоблична влага, што ствара блато и досаду. А други се не могу створити без висине и огња. Они су као летња киша, којој гром на висини даје облик, те кад пада – пада уобличена, и ствара облике и осмех после ужаса.

На девојачку душу Мириамину пао је Дух Свети, као гром на планинску јелу, што шири руке своје к небу и преклиње гром, да сиђе на њу. Из огња сам ја искресан, из двојнога огња, из једне горчине, што тражи другу горчину. Разумете ли ме ви, водењаци, што се зачињете под јесен, кад громови оду на зимско спавање? Гле, Мириам је зачела мене у пролеће, кад су и громови девичански, тек пробуђени, и гладни и жељни акције.

О, Мириам, Мириам, горка душо васионска! Дуго си се ти спремала, мајко горка, да родиш Бога на адској планети. И дуго си гледала, мајко горка, у род жена, да би угледала међу њима девојку, своју имењаку, чија би душа била трудна Богом. Гле, чиме је душа трудна тиме и утроба.

И нашла си девојку, рођену из суза и молитава, Мириам. Стари отац и мајка зачели су је у сузама и молитвама најпре, па затим у утроби. И наменили су је Богу, и дали јој име Горчина, – Мириам. А то си ти чекала, душо васионска. Твоје сузе капале су кроз очи Јоакима и Ане, твоја чежња испуњавала је срце њихово, твоје молитве рађале су њихове.

И очи твоје, мутне од предуге жалости, заблистале су наједном, и ти си се затресла од радости, када си видела малу Мириам где зачиње Бога у мислима својим и срцу свом.

Весели се душо васионска! Гле, надање твоје испуни се. Гром нађе јелу на планини, и спусти свој огањ на њу.

Заиста женољупци и утробољупци, тако је девојка зачела мене.

Пре него је Мириам погледала у Јосифа као мужа, и пре него је Јосиф згледао жену у њој, – док су се још гледали као бесполни рођаци – она је била родила и уобличила мене у мислима својим и у срцу свом.

Утроба је тек после дошла на ред, да као фуруна испече замешен и уобличен хлеб.

Но мисао ствара све, и рађа све.

Родитељ рађа оно, што мисли да роди.

Створитељ ствара оно, што мисли да створи. Мајка моја зачела је мене не мислећи о мужу, но о Богу и Сину Божјем. У мисаоном девичанству она ме је и зачела и родила.

А ви сте зачети и рођени у недевичанству; зато и не верујете у девојку. Ваша мајка зачела вас је у мислима о човеку и сину човечјем. Њена прва и последња мисао о вама била је у исто време мисао о утроби. Гле, и пре брака она је мислила о вама као жена а не као девојка, јер није умела мислити о вама не мислећи о мужу и илузијама везаним за мужа.

О Мириам, Мириам, горка душо васионе, горка мајко моја!

2. НАТО скор у Србији је злочиначки, и политичка класа нема права да то игнорише. Ниједан народ на планети који респектује своју историју и сопствени народ не би дозволио да његови политички лидери пређу преко оваквог ужаса, ма какав raison d’état био у питању. Бахатост као манир у свему илустровали су Американци пославши нам у госте пилота који нас је гађао уранијумским бомбама (а наши су га, онако српски срдачно, дочекали на Батајници). А 1999. су нас бомбардовали и убијали бомбама са осиромашеним уранијумом (DU), па у Србији, али и на КиМ и у овом часу, деценију касније, влада права епидемија канцера.

3. Стога је једини исправан државнички став о овом питању, најпре референдум, па потом, у случају народног „да“, директно извињење новог генсека НАТО-а Србији, па преговори о накнади штете од преко 100 милијарди долара(а да Холанђани плате за Авалски торањ, на пример). И да САД плате и за деценију илегалног окупирања 700 хектара српске земље, за „Бондстил“, јер је то једина база на свету за коју Американци не плаћају ништа, а лепе паре су у питању. После свега остаје и неразрешив проблем – нема власти у Србији која би преживела признавање Космета као одвојене државе, па имамо преношење проблема и на наредне генерације.

4. Потом тек разматрамо у какав свет и односе треба да уђемо. Предуслов за проширење ЕУ кажу јесте проширење НАТО-а, који је попут САД и ЕУ наводно „напустио стратегијску идеју поделе света на зоне утицаја“. То је „кооперативна будућност, без блокова“. Ту еволуцију мишљења Русија одбија, што „трује међународне односе“, сматрају на Западу. Руска логика окружености, али и експанзије, супротставља се „НАТО проширењу и слободном приступу демократија једној одбрамбеној организацији“.

5. Односи НАТО – Русија су кључ и српске судбине. Јалтска подела никад није напуштена. Американци су у „Бондстилу“ и смедеревској челичани, Руси су у НИС-у, а ако дођу и у Смедерево са новом рафинеријом, добијамо убрзање радова на новој српској безбедносној архитектури 21. столећа.

6. Није тек потписом СОФА oмогућeно НАТО јединицама да слободно шпартају Србијом. Слободан Милошевић је ставио један од својих потписа у Дејтону (Анекс Б), 1995.и тимe jе практично омогућeнo НАТО-у да проласком кроз Србију ужива екстериторијалност (наша полиција и војска не смеју да хапсе припаднике њихових трупа). Аутор поседује копију примерка Дејтонског споразума амбасадорке САД у УН, Мадлен Олбрајт(20. новембар 1995). Документ означава фактички губитак суверенитета српске државе. Данашње расправе о односима са НАТО-ом уз овај детаљ морају да поприме сасвим нове токове, с обзиром на то да политичка класа Србије (и СПС) ћути о томе 15 година.

Центар за геополитичке студије Југоисток, ИПС

Међутим тијело несрећног Француза није успјело ни да се охлади већ су се над њим надвили политички лешинари, желећи да трагичну смрт овог двадесетосмогошњака искористе за борбу против политичих противника и неистомшљеника, нашавши у смрти Татона идеалан повод, а у болу који обузео наш народ идеалну подлогу за отпочињање тог прогона. Брисов последњи издах био је стартни пуцањ за отпочињање медијске хајке не само на хулигане, него и на све национално свјесне групе и појединце, укључујући и конзервативне и десно оријентисане интелектуалце – све они који дрзну да се супротставе светој крави еУроатлатизма и либерализма, као и њеној омиљеној дјеци хомосексуализму и квази-модернизму. За све њих прихваћене су етикете које су им до сада додјељивале минорне групе србомрзачких и девијантних организација и странака попут Геј стрејт Алијансе, Хелсиншког одбора, ЛДП-а и ЛСД Војводине – сви они постали су нацисти, клеро и обични фашисти.

Свој брак са идеологијом таквих организација озваничио је сам шеф режима Борис Тадић. Његова присност са идејама анти-српског лобија најбоље је илустрована реченицом: „Видим непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, подршке штрајковима ЈСО, политичког језика који је производио бес према такозваним издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву“, додавши да је „веома важно да се идентификују групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву“. У овој изјави Борис Тадић је постигао апсолутно идеолошко јединство са перјаницама и провоброцима анти-српства. Он се чак није уздржао ни од коришћења истих формлуација, па тако ту имамо „инспираторе“, „идеје које инспиришу насиље“, „фашисте“, „такозване издајнике“, коначно – „непрекинуту нит“ између ратних злочинаца из Сребренице и данашње српске деснице, као крешендо copy/paste односа између Чеде, Чанка, Кандићке са једне и Бориса Тадића и његових послушника са друге стране.

И док се у Србији итекако бринемо о дубоким коријенима насиља, које према Тадићевим ријечима, води у фашизам (као да насиљем и паљењем скупштине 5. oктобра његова странка није дошла на власт) у француској јавности, преовладавају много мирнијиј тонови. Умјесто “победе револуционарно-хулиганске идеологије“ како то карактерише Иван Чоловић, из француске штампе читамо о Брису Татону као жртви навијачких ратова. Као главни виновници злодјела карактеришу се хулигани који прате ФК Партизан, док о фашистима, нацистима и сребреничким злочинцима нема ни помена.

Да ли је Брис Татон прва жртва хулиганског насиља и ако није да ли чињеница да Татон држављанин неке од земаља ЕУ чини његов живот вриједнијим у односу на животе српских младића? Татон не само да није прва – он је десета жртва хулиганског насиља у Србији. Александар Радовић (17), Мирко Радовановић (18) Бојан Мајић (28) Радован Милошевић (17) Голуб Балевић (18) Петар Седлака (23) Александар Панић (24) Партизана Душан Пенић (20) Дејан Димитријевић (27) имена су младића који су погинули у навијачким сукобима у протеклих десет година. Иако међу њима, има и оних у потпуности невино пострадалих, никада није покренуто ни приближно иницијатива да се подсјети на трагичне смрти ових младића, колико је то чињено у случају Бриса Татона. Александар Радовић, малољетник који је пострадао од ракете која је га је погодила и прекинула му аорту, летећи са једне трибине стадиона на другу – нема своју улицу. Дан жалости није проглашена 5. августа 2005, када је на железничкој станици у Раковици звјерски убијен Бојан Мајић. Такво понашање нашег државног врха може бити окартерисано као шовинистичко дијељење жртава навијачког насиља према националној припадности настрадолог.

Гдје је тог дана била полиција?

Као што рекосмо Татон је настрадао на Обићевом вијенцу у једном од најпрометнијих тачака Европе, није било полицајаца да заштите стране навијаче у Београду? Када је убијен Татон полиције није било нигдје а кривци су пронађени. Када је на протестима у Београду под чизмама жандрамерије погинуо Ранко Панић, убица никада није пронађен иако је полиција била свуда око њега. Али ни Панић као ни остали трагично пострадали, никада није доживио ни приближне почасти као и Брис Татон.

Да  су имали несрећу да почињу неких тридесет година касније, момци из Казалишта би се суочили са ситуацијом да буду потпуно непримећени, што због очитог талента који више није на цени нити у моди, као и због тога што би њихов тадашњи “безобразлук“ данас био оцењен као узор пристојности и културе. Поставимо изнова оно чувено, досадно питање – шта се то за релативно кратак историјски период догодило, па су ствари такве какве јесу? Слутим да је одговор многима познат, барем онима који су гледали документарац Сретно дијете, Игора Мирковића, где један од актера “новог таласа“, у опису климе која је тада владала у (њиховом) друштву каже: “Све је било модерно. Могли сте фурати било какав фазон ако сте били оригинални и аутентични. Једино лова није била у моди“.

Година  je 2009., прослава јубилеја некаквог “сервиса“ који се некада поносно звао радио-телевизија. На питање присутних зашто у телевизијском програму више нема по квалитету надалеко чувеног школског и образовног садржаја као у седамдесетим или осамдесетим, особа, пуким случајем на месту првог “сервисера“ одговара: “То је због тога што је то било време креативаца“… (А сада је, логично, време тутумрака, не-креативаца, послушника (?) – прим. П. А.).

Дакле, шта је (осим рата) коинцидирало са временом у којем је све постало другачије?

Промена друштвене парадигме и усвајање потпуно другачијих вредности од дотадашњих. Лова је, нажалост, ушла у  моду. Од поретка у којем су друштво – socies, и друштвене потребе биле на пиједесталу, сишло се до нивоа појединца, његових права (не и друштвених обавеза), до концепта у којем је “свако ковач сопствене среће“, што имплицира да ја имам право на срећу и да је моја срећа важнија од било чије друге. Дошло се до поретка ствари у којем је завладао беспоштедни рат свакога против свих, на позорници која се назвала тржиште. У тој арени борбе све је понуђено на продају – роба, услуге, идеје, људи. У свему се сагледава и тражи скривени капитал који би се могао опредметити и тиме остварити ново (егоистично) поимање среће.

Мало  ко је тада, а то су углавном били повици вапијућег у пустињи, схватао да ће са смрћу демоде колективистичког устројства и појединац доћи на ред. И то од стране свог ближњег, другог, компетитивнијег појединца. Данас, заправо, живимо у свету у којем је све удешено за добробит неколицине наспрам већине, којој та већина поклања своју слободу, власт, имовину, и при томе се такав неред еуфемистички и цинично назива демократија (владавина већине!) и систем слободног предузетништва. Трка је пуштена ових дана пре двадесет година, када су грамзиви а лакомислени, заведени бљештавилом капиталистичких излога из западног суседства ушли у њу.

За  ово време, невидљива рука тржишта  учинила је своје. Надрицензорско тело, чији је председавајући један православни Владика, опомиње најкомерцијалнију од свих приватних телевизија због скандалозно скарадног програма који ова у циљу што веће гледаности и зараде емитује. Будући да се погрешан концепт не сме доводити у питање, стало се на препоруци да се такви садржаји помере за емитовање у касније, ноћне термине. Занимљивији је и цинично савршено тачан, међутим, био одговор емитера. Они, наиме, кажу како никога не присиљавају да седне на столицу из које се (за обећање новчане награде) дају одговори који се тичу не само интимне сфере него и патологије. Тако су тржиште и чувени “узајамни интерес“, ујединили две стране на истом задатку: оне који се зарад обећане зараде праве да их није срамота, и оне којима брига о моралу није у опису посла већ гледаност и зарада. Али, ако би били до краја консеквентни, у свакој, па и у овој земљи, нашло би се барем двоје који би се сагласилили у трансакцији “сексуална услуга за новац“, на потпуно добровољној основи. Колико је познато, таква делатност назива се проституција која је у многим земљама, па и код нас, недозвољена и кажњива. Једнако тако ни промет опијата званих лаке и тешке дроге на тржишту није препуштен заинтересованим странама. У чему је разлика?

Од  почетка златне, капиталистичке грознице, па до формално добровољног учешћа у борби за обећани добитак у блату неког егзотичног острва, сточне фарме, контејнера званог “Велики брат“ или столице срама, историјски није пређен дуг временски период али епохалан јесте. Заједничко новом друштвеном контексту и горепоменутим програмима су осећај привидне добровољности суделовања, демонска правила и суровост, понижавајући ниво егзистенције уз навикавање на тоталитарни технолошки надзор, и најважније – обећање награде, али не за све, него за појединца који мора победити оног до себе.

Данас, тридесет година касније, некадашња “диверзија“ Прљавог казалишта неби била примећена нити кажњена. Етикете шунда се на производе више не лепе, и то је потпуно демократска тековина. У свеопштем шунду, ко би је залепио?

Ја  сам одрастао уз ратне  филмове у боји

Уз  честе тучњаве  у школи

Уз  народне пјесме пуне боли

Ја  сам стварно сретно дијете.

Ја  сам одрастао уз предивне војне параде

Уз  студентске демонстрације

Изгубио сам слику из легитимације

Ја  сам стварно сретно дијете.

Прљаво  казалиште, Сретно дијете

Лепо  рече пандур из “Булевара револуције“, ко је гледао филм, схватиће.

   Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

    Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народи води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе.

   Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад друштва човечјега од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у том је корен идејне лажи демократије. У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивањс човеково, а то ће рећи, да човечја воља мора управљати човечја друштва, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечје воље те се строваљују сав хијерархиски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму.

Предговор

Све већи број младих људи који су страдали или пореметили свој живот због погубног утицаја секти навео нас је на објављивање ове публикације. Намера издавача је да младим људима и њиховим родитељима понуди књигу у којој ће, на једноставан начин и укратко, предочити основне елементе, учење, начин врбовања нових чланова и опасности које собом носи улазак у такве групе, како би их лако препознали и реаговали адекватно и благовремено. Јер, за многе од њих се, нажалост, сазнало кад је већ било касно.

О сектама се, по правилу, не говори много у јавности – која се узбурка тек поводом неког трагичног догађаја, а ни тад се не предузима нека шира друштвена акција. Међутим, док друштво окреће главу на другу страну, надајући се да ће проблем нестати сам од себе, секте већ двадесетак година узимају свој данак и у нашој земљи.

Протеклих неколико година, трагична судбина великог броја девојака и младића обележена је знаком црне руже или неким другим сатанистичким симболом. И све то се некако брзо заборави, а дневне бриге и проблеми као да не остављају довољно времена за промишљање. Субкултурни садржаји и медији, у вечитој тежњи ка нечем новом и у својој неконтролисаној комерцијалној јурњави, непромишљено предочавају јавности и неке паранормалне, магијске, често и сатанистичке поруке, знакове, стил. Поруке псеудодуховног садржаја улазе неосетно у подсвест конзумената, тако да евентуалну потоњу припадност некој секти, била она и сатанистичка, не доживљавају као нешто страно, непознато и опасно.

Оно што у нашем случају посебно забрињава јесте и све већи број самоубистава младих који уопште нису припадали некој организованој духовно-настраној групи, секти или култу, него су самоуко и као по правилу, ненаметљиво и неприметно прихватили сатанистички поглед на свет и окончали живот на неочекиван начин.

Због свега тога, дакле, одлучили смо да објавимо ову публикацију коју чине текстови Зорана Луковића, аутора књиге Верске секте – приручник за самоодбрану, која је доживела четири издања, а која представља исцрпну анализу ове појаве, подробно описује све секте које се појављују у нас, наводи случајеве из праксе Министарства унутрашњих послова и нуди моделе за одбрану или излазак из тих група.

Ова књига је мањег обима и садржи оно што је најбитније за младиће и девојке у пубертету и адолесценте, оне који тек одрастају и сазревају. Јер, проблем секти нарочито је значајан када је о њима реч. Оне имају много више могућности да утичу на њих неголи на одрасле који већ имају мање-више учвршћене ставове о животу.

Осим тога, публикација је намењена и родитељима, како би лакше препознали проблем и учинили све да њихово дете не падне у руке некој секти или, ако су већ суочени с тим, како да спасу дете и његов излазак из целе приче учине што безболнијим и тиме му омогуће повратак у нормалан живот и у друштво вршњака. Књига се бави само новим, у нашој средини раније непознатим, верским учењима и теоријама и наведене негативне стране немају никакве везе са традиционалним религијама. Аутор се обраћа, у првом реду оним људима који још нису начинили свој верски избор: будите будни и опрезни.

Публиковањем овог рада, који је плод дугогодишњег истраживања, оперативног рада и искустава са терена капетана полиције 3. Луковића, желимо да укажемо и на антидруштвене елементе ових псеудорелигијских заједница, с надом да ће надлежни, они којима је поверена брига о духовном здрављу и безбедности државе, реаговати и нормирати ову проблематику.

Редакција сајта: http://www.medicinari.com

УВОД

Откако постоји људско веровање у онострано, без обзира на то да ли се радило о паганском политеизму или монотеистичким религијама, увек су постојале групе које су се одвајале од матице и веровале на другачији „свој“ начин: почињу као „јереси“ a завршавају као „секте“.

Јеретички покрети у историји, углавном су се темељили на верско-доктринарним разликама у односу на религију од које су се одвојили. Данас, ситуација је потпуно другачија. Секте нападају појединца, његово душевно и опште здравље, његову персоналност, имовину, угрожавају у великој мери његову породицу, а глобално скврнаве културу, традицију, веру, уопште идентитет народа.

Говорећи о сектама, не смемо упасти у замку и говорити искључиво о криминогеном аспекту секти. Он de facto постоји и те случајеве ћемо навести у даљем тексту. Али, морамо знати да у Кривичном праву, између осталих, постоје два неопходна услова потребна за постојање кривичног дела, a TO су противправност и друштвена опасност, о чему се изјашњавају највиша законодавна, тј. скупштинска тела. Постоје, дакле, друштвено опасна и противправна дела која нису нормирана и као кривична дела, пре свега зато што је низак степен друштвене опасности или пак одређена појава још није верификована као друштвено опасна до мере да улази у оквире кривичног дела. Управо је то случај са верским сектама. Колико год нам њихове делатности изгледале деструктивно, морамо знати да су оне врло скривене, да се многе од њих не уочавају на први поглед и да су прикази њиховог деловања у ствари само налази и резултати вишегодишњег оперативног и аналитичког рада МУП-а. С тим у вези, мора се знати да налази и уопште искази полиције, по закону, уопште немају процесноправно дејство, па је тако већи део забележеног остао без судског, прекршајног и, нажалост, без ширег друштвеног одјека.

Секте воде рачуна и избегавају сваку могућност компромитације, а ако им се тако нешто деси, минимизирају и релативизују одређени случај, бранећи се углавном правом на исповедање вере и мисионарење. Од свих документованих случајева, кривичну одговорност и санкције осетили су само када тежина и очигледност случаја нису давале шансу за било какву одбрану. Свакако да је и неуралгично време у којем живимо ове проблеме сврстало у други план и осујетило мудар, ефикасан и одговарајући законски одговор државе.

Последњих година секте се убрзано шире и узимају све већи данак у психичком здрављу житеља наше земље, чиме разорно делују и на њихове породице. Нису све те групе, верске секте по дефиницији. Негде је то гуру покрет, негде психо култ, негде заиста секта, али ћемо ради лакше комуникације, користити код нас одомаћен назив „секта“.

Овај текст није окренут против верских права и слобода. Православна баштина којој припада већина житеља наше земље никада нас није учила да прогонимо припаднике других вера или верских опредељења. Овај текст треба да укаже на многе злоупотребе верских права и слобода које наш Устав нуди и гарантује. Наиме, просечно образован човек у нас забрињавајуће мало је упућен у религију. To га чини прилично подложним да прихвати, можда имајући најбоље намере, секташко учење и да уточиште за своје духовне потребе незазорно пронађе у некој од секти које то обилато користе. Зато је, несумњиво, дугорочно и трајно решење овог проблема едукација становништва и то, за почетак, у што приступачнијем и ефикаснијем виду, а после основне верске обуке сваки избор биће одговорнији.

Подсетимо да верске секте постоје још од настанка великих религија. Но, секте су се у далекој историји одвајале од својих матица најчешће из верско-доктринарних разлога и принципа. Проблем са сектама нашег доба није у томе што оне постоје, него у томекако се представљају и чиме се служе у врбовању углавном необавештених потенцијалних нових чланова, a потом и у њиховом задржавању и искоришћавању. Вешто прикривен, a y основи крајњи и суштински циљ свих верских секти јесте моћ, и то, пре свега, верска и финансијска, а затим политичка, просветна, културна и, на крају, војна.

У остварењу својих циљева они прибегавају различитим активностима, па и злоупотреби науке, поготово психијатрије и психологије, јер се применом механизама и техника менталне контроле ума стварају фанатични верници, чија је целокупна личност сведена на интерес секте. Међу њима су и групе које практикују бескрупулозне, асоцијалне, жртвене ритуале, који не само да су ван свих друштвених и законских норми, већ немају никакве везе са животом у врлини или вером у спасење, што проповедају религије.

He претендујемо да пружимо све одговоре, али подстакнут све чешћим трагичним случајевима садашњих и бивших чланова секти (убиствима, самоубиствима, душевним обољењима, нестанцима), покушаћемо да и овим радом дамо скромни прилог бољем информисању народа ове земље о проблематици коју, нажалост, сматрам све алармантнијом.

Подела

Више хиљада секти, колико их у свету данас има, различитих обележја, и догматских и географских, могу се поделити на основу различитих принципа. За ову прилику као критеријум поделе узели смо учење, тј. званичну религију од које су се секте одвојиле, тако да разликујемо:

1. псеудохришћанске секте - оне које су се одвојиле од званичног учења хришћанске цркве;

2. псеудохиндуистичке и далекоисточне секте - основа и матица су, дакако, хиндуизам и будизам са својим доктринама и техникама, али комерцијализовани и прилагођени интересима и потребама данашњег човека;

3. синкретистичке секте – мешавине разних званичних религијских и јеретичких праваца, као и окултизма и магије. Многе од њих у себи садрже и елементе сатанизма, али смо их сврстали у групу и на место где оне сматрају да припадају, пошто уопште не прихватају да су делом и сатанистичке.

4. сатанистичке секте - оне које отворено проповедају сатанизам, тј. да је ђаво (Сатана) бог и да му се треба клањати и жртве приносити;

5. исламске секте,

6. психотерапеутске и остале комерцијалне групe.

1Секте које нас, тобоже, упознају и уводе у хришћанство тврде да су једине које доследно следе Христа; да најбоље разумеју и тумаче Библију; да њихов вођа или оснивач, комуницира с Христом или је директно призван од њега. Зато се, осим Библије, у питањима начина живота, система вредности, организације слободног времена, уређења породичних односа и васпитања деце строго се следе упутства вође.

Свака псеудохришћанска секта тврди да ће само њени чланови бити спасени, а дисциплину поспешују проповедањем о скором другом Христовом доласку и Страшном суду где ће само правоверни бити спасени.

Намећу психозу која производи фанатичног верника, оскудно и једнолично васпитање деце при чему она немају могућности за дружење са својим вршњацима, рођацима, дедама, бабама…, осим ако и они нису у секти, немају рођендане, славе, празнике, систем вредности и све у породици је у оквирима интереса секте. Образовање деце не би, свакако, требало да се састоји од индоктринације засноване на наглашено катаклизмичким визијама света, у којима ће само следбеници секте бити поштеђени, већ на буђењу духа, отварању свих поља знања и свих дисциплина, као и на успостављању односа са другима, без дискриминације спрам других везаних за њихову расу, веру или убеђења. Верска убеђења поштујемо, али не треба дозволити да родитељи од деце направе мученике.

Адвентисти (суботари), баптисти, Божја деца, Западно-православна црква, Јеховини сведоци, креационисти, мормони, назарени, новоапостолска црква, пентекосталци, Реч живота, Слободна црква, Универзални живот, Христова црква, Христова црква јеванђељске браће, Христова црква малокрштења, Црква божја…

З Секте које нас суочавају са „врховним истинама, знањима и техникама“

Антропозофи, Бела гностичка црква, Златна зора, Илуминати, Ново доба, Ом Шинрикјо, Розенкројцери, ОТО, сајентологија, теозофи, Унификациона црква… – представљају се као надрелигијске и наднаучне високо интелектуалне елитне групе. Нуде се најчешће младим и амбициозним научним радницима као прави начин да кроз пројекте који им се предлажу као престижни (за које је, у ствари, врх секте заинтересован) направе искорак у науци. Подразумева се, наравно, припадност секти, њеном учењу и тајнама, а само учење им се даје као нешто што је егзактно, научно и емпиријски доказиво. Тиме се постиже аргумент више у односу на религију која се не може доказати. Наравно ти „докази“ су само потхрањивање сујете интелектуалаца, своде се на личне доживљаје приликом примене неке од техника, а које ови представљају као нешто ексклузивно и само њима доступно.

4 Секте које нас уверавају да су сатана и сатанизам прави избор за живот

Аутохтоне групе следбеника сатане, појединачни случајеви, магови, видовњаци, пророци, са својим „верним“ практикантима, чији ритуали спадају у „сатанску работу“, како би то званична црква дефинисала. Сатанизам не мора да се артикулише кроз секту или какву групу већ и као поглед на свет:

„Чини како ти је воља и то нека буде сав твој закон… Човек има право да воли како хоће – задовољите се у љубави како хоћете, када и с киме хоћете. Човек има право да убије оне који му ограничавају та права.“ (Алистер Кроули)

Очи у очи са мисионаром секте

Како поступати?

Уколико вам приђе непозната особа позивајући вас да дођете на предавање или семинар, обећавајући вам атрактиван посао у страној фирми са одличном платом, предлажући вам да у вашој школи (на факултету, у предузећу) уведете нови наставни курс, саветујемо вам да тој особи поставите десет питања, која ће вам помоћи да елиминишете макар 90% свих секташа који се баве врбовањем нових чланова. Питања треба поставити мирно, без агресивности, стављајући до знања да нећете бити задовољни избегавањем одговора и полуистинама и да желите директан и искрен одговор.

7. Уколико приступим вашој организацији, на који начин ћу моћи да изменим свој живот? Да ли ћу морати дa напустим студије или посао, да ли ме очекује обавеза да у вашу корист жртвујем своју уштеђевину и своје власништво, да ради вас раскинем све везе са родбином и пријатељима ?

Ако је ваш саговорник члан тоталитарне секте, он ће вам највероватније казати да се од вас неће захтевати ништа или готово ништа, да ћете моћи и да наставите да водите свој уобичајени начин живота и да ћете чак успети да одједанпут постигнете све оно ка чему сте већ дуго тежили. Када поставите то питање, пажљиво пратите реакцију саговорника. Питајте га чиме се бавио пре него што је приступио секти, а чиме се бави данас. Покажите му да сумњате ако наступи са само рекламирањем – да се бави веома ретком професијом или да студира на престижној високошколској установи. Поново га питајте да ли је члановима његове групе допуштено да лажу.

Ако вам предложе да се упишете на бесплатан програм, што пре прецизирајте да ли је тај програм заиста бесплатан, или бисте после почетног, уводног курса морали да платите наставак „школовања“ по ценовнику који се повећава геометријском прогресијом. Исто важи и за рад под исувише повољним условима: знајте да у свакој пирамиди богатство стиче само њен врх.

8. Да ли се сматра дa je делатност ваше организације спорна? Које аргументе наводе ни који иступају против ње?

Ако то питање поставите са наглашеном пристојношћу и са пријатељским осмехом, често ћете добити овакав одговор: „3нате, има свакаквих чудака који тврде за нас да смо тоталитарна секта, да су свима нама испрани мозгови, неки нас називају зомбијима. Ево, зар вама, рецимо, личим на зомбија са испраним мозгом?“ Поставите контрапитање: „А како би требало да изгледају зомбирани људи испраних мозгова?“. Биће му нелагодно и ако будете инсистирали да вам одговори, можете очекивати да ће се потрудити да брзо оде.

9. Шта мислите о бившим члановима ваше организације? Да ли сте некада разговарали са бившим чланом и саслушали разлоге због којих је напустио вашу заједницу? Ако нисте, зашто? Зар вам није допуштено да контактирате са њима?

Реакција на ова питање откриће вам много. Ниједна угледна и ваљана организација не забрањује својим члановима да одржавају везу са онима који су је напустили, поштујући људску слободу, па према томе и слободу избора. За деструктивне култове сви бивши чланови су најљући непријатељи и издајници. Многи искусни „мисионари“ одговориће вам: „Разуме се, неки моји блиски пријатељи су напустили нашу заједницу“. Међутим, ако их замолите да вам испричају нешто детаљније о њима, опет ћете се суочити са обманом. Било би умесно запитати: „Које разлоге ти људи наводе када образлажу своју одлуку да иступе из редова ваше организације?“ и „А да ли су сада, пошто су напустили заједницу, ти људи срећнији и задовољнији?“. Мало је проповедника који би вам понудили смислен одговор.

10. Наведите ми само три ствари које вам се не допадају у вашој заједници и код вaшeг вође.

Свако од нас познаје многе православце који отворено критикују своју Цркву и њену хијерархију. Познато нам је да постоје католици склони критиковању римског папе, и протестанти који се веома критички изражавају о својим црквама. Али не можете наћи ниједног секташа који ће отворено изнети макар и умерену критику о оснивачу своје групе или о самој заједници.

Много пута имао сам прилике да на питање да ли се у некој организацији упражњава контрола свести, зачујем одговор секташа, пропраћен широким осмехом: „Ах, наравно не; како сте могли тако нешто да помислите“. Али исто тако и душевни болесник неће признати за себе да је оболео, као што ће и алкохоличар ватрено негирати своју зависност од чашице. Ако је човек свестан своје болести, учинио је први корак ка оздрављењу.

Најбољи начин да докажете човеку да је наркоман јесте да га наговорите да неколико дана апстинира, да остави дрогу. Такође, најбољи начин да проверите да ли је човек под утицајем контроле свести јесте да испитате да ли је задржао у себи способност критичког односа према околини. Пажљиво посматрајте секташа када му постављате ово питање. Уочићете да је изненађен, сметен, и неколико тренутака деловаће потпуно изгубљено.

Уколико сте поставили сва ова питања, a y одговорима саговорника нисте успели да приметите ништа лоше, па желите да добијете још информација о његовој организацији, предузмите још неке мере предострожности пре него што донесете коначну одлуку.

Настојте да се упознате и са другим члановима групе, да им поставите ова питања и да утврдите колико су њихови одговори у сагласности. Ако се разликују, упитајте ваше саговорнике за узрок и обратите пажњу на то што ће вам казати. Ако нисте успели ништа да сазнате о организацији, али вам се она још увек чини привлачном и занимљивом, поведите на неки њен скуп или манифестацију на коју желите да одете и пријатеља у кога имате поверења. Тако ћете моћи да са њим размените мисли и утиске о ономе што сте видели и чули. Упозоравамо вас да ће одмах покушати да вас одвоје од пријатеља. Обично учине да то изгледа спонтано: неко ће почети разговор са вашим пријатељем, за то време друга особа поставиће питање вама, и за неколико минута наћи ћете се у различитим деловима просторије. Неке секте од самог почетка могу да поставе услов да на семинару сваки учесник решава задатке само у пару са непознатим човеком.

He пристајте на ову варијанту: захтевајте да останете са пријатељем. Ако представници организације буду инсистирали да се покорите – изађите напоље. Ако осетите да на вас врше притисак да прихватите мишљење већине пре но што сте стигли да формирате свој став – устаните и реците да вам се не свиђа да други манипулишу вама. Што гласније то изјавите, брже ћете бити избачени са скупа. Ко зна, можда ће још неко налик вама искористити прилику да напусти просторију заједно са вама.

Уколико се све ово буде дешавало у иностранству, на семинару на коме се налазите о трошку организације, немојте се збуњивати. Немате никакву обавезу према организатору! Ако је сносио трошкове вашег путовања и боравка, значи да сте ви потребнији њему него он вама! Организатор се пред локалним властима обавезао да ће се старати о вама све до краја вашег боравка у тој земљи. Ако се тако нешто, ипак, догоди остаје вам могућност да се обратите најближој станици полиције и дате изјаву да сте у незнању прихватили да будете гост те организације, која на вас врши притисак и одбија да изврши обавезе пред имиграционим властима.

Могућност да у непознатом страном граду останете на улици без средстава за живот и без повратне карте је, будите сигурни, практично искључена!

Најважније је испољавати разуман опрез. He предајте се празној знатижељи на уштрб здравог смисла. Сувише је људи упецано у замке разних верских секти само због сопствене прекомерне самоуверености. Такви људи веровали су да ће моћи да се контролишу у свакој ситуацији, те да никада неће потпасти под нечији рђав утицај. Тако људи мисле и кад почињу да пуше (па шта, могу увек да оставим дуван ако то пожелим), да пију, да се дрогирају… Нажалост, неконтролисана знатижеља и претерана самоувереност многе су одвеле у пропаст! Учинимо све да не постанемо и сами жртве таквих искушења!

При писању чланка коришћен је  материјал из књиге Стивена Хасана

Шта можете да приметите ако је неко
вама близак приступио секти?

Промена понашања

Сатанистички модел понашања. Новопридошли готово редовно постаје агресиван, труди се да буде доминантан, „газда у кући“, али увек на бахат, насилан начин. Користи психостимулансе: алкохол, дрогу, таблете… Ако је и раније био темпераментан, сада превазилази себе и у испољавању агресивности: зове, најчешће без икаквог разлога, своје истомишљенике да заједно, у име неког обреда рецимо, демолирају стан, запале подрум, очев ауто… Неретко, он се упушта и у физичке обрачуне (опет без икаквог разлога) са људима из своје околине, a омиљену забава му је разбијање породичних скупова, весеља, слава, чак и сахрана.

Остале секте. Друге секте, проводе смишљен систем врбовања желећи да се допадну онима којима се нуде. Нови члан ће одједном одушевити укућане фризуром, бираном гардеробом, финим манирима, лепо васпитаним друштвом. Родитељи ће помислити да је то резултат њиховог стрпљивог дугогодишњег поучавања; неће у први мах моћи поверовати да им је неко други, из посебних разлога преко ноћи преваспитао дете. Зато препоручујемо будност и у оваквим ситуацијама.

СЕКТЕ И БЕЗБЕДНОСТ

Секте прокламују бесмисленост традиције, националне историје, обичаја, а верским празницима и црквеним службама се подсмевају.

Постоје и секте које своје ревносне следбенике, брачне парове, инструирају да немају деце, јер чему деца када ће ускоро крај света. „Могу само да ометају редовну молитву.“

С обзиром на то да му се стално усађује то да је околина „демонизована“ (или да су то све „нижа бића“) новог члана може најпре снаћи проблем немогућности пројекције своје личности у реалном свету и то му може донети нове фрустрације. На пример, њега који „зна истину“ и који хоће другима да помогне често исмејавају и њему некад драге и блиске особе, уместо да њиме буду фасцинирани. Често такве фрустрације доводе до колебања појединца. Када то примети старешина секте, на члана се врши нови притисак. Доста чланова изгуби душевно здравље управо боравком у секти.

„Сукоб генерација постоји од како је света и века. Родитељи и деца сучељавају се по разним питањима. У конкретном случају радило се о сукобу који је више личио на дијалог. Отац, професор социологије и син, студент физике. Отац, киван на сина јер не даје испите, долази из свог места да види о чему се ради. Криминал буја, дроге је свуда, шта све може да помисли човек из унутрашњости. Тим пре што је син био одличан ђак и прве две године дао у року, а трећу ни да започне. Испоставило се да је син у много „важнијим пословима“, приступио је баптистичкој цркви, где има много обавеза и за сада нема времена за „тричарије“. Дискусија се распламсала. Син није имао аргументе, већ је, изнервиран, извадио пиштољ, за којег отац није ни знао, рекао „оживећу поново“ и пуцао себи у главу. Било је то у зиму 1992, у источној Србији.“

Код неких синкретистичких секти постоји упозорење да одређене технике не би требало да практикују они који болују од неког душевног обољења. Такође, неке псеудохиндуистичке секте примењују технике које изазивају стања измењене свести код практиканата, a за које не знамо какво ће дејство имати код њега, те да ли сам кандидат има природно већи или мањи степен уобразиље.

Сведоци смо такође трагичних покушаја исцељења појединаца одласком код разних исцелитеља и видовњака, који су неадекватном терапијом погоршали стање пацијената, тако да су ови на крају преминули. Осим тога, душевно здравље било је угрожено и неким практикантима спиритизма и свих других магијских техника.

„Одбијање припадника секте Јеховиних сведока да прими крв, после чега умире. (Да подсетим: по учењу Јеховиних сведока, човекова душа је у крви, те је боље умрети богугодан и имати предујам за спасење, него примити ко зна чију крв и живети грешан. Чему живот у греху, Армагедон је ионако близу и ваља остати неогреховљен зарад спасења.) Ово својеврсно самоубиство десило се такође 1992.“

Насиље, најчешће присутно у сатанистичким сектама, испољава се као део обреда: прибегава се бруталном кажњавању „непослушног“ члана секте; у масовним тучама против група другачијег опредељења (закаже се туча између сатаниста и скинхедса, на пример); без икаквог разлога, нападају групе недужних пролазника; на концертима популарне музике или фудбалским утакмицама они су често виновници масовних нереда.

Нису ретке пљачке, силовања и убиства почињена из „виших интереса“, након поруке да баш то ураде, добијене из виших духовних светова пореклом, од самог Сатане.

• „Црној ружи“ припадао је војник Нандор Киш из Суботице који је у јуну 1993. у Шапцу, у касарни „Мика Митровић“, двојицу војника убио и неколицину ранио, a затим се убио.

•“Неколико дана раније Јожеф Менедер, припадник „Лоше вере“, сатанистичке секте која је произашла из „Црне руже“, војник у касарни „Јужноморавске бригаде“, убио је шест војника и једног заставника.

Овакве и сличне случајеве углавном расветле органи МУП-а, тако да не би требало да постоји никаква дилема у вези са припадношћу извршиоца ових дела сатанизму и мотивом извршења ових кривичних дела. Они, уосталом, своје припадништво сатанизму истичу и не скривају. To аутохтоне групе младих, аутохтоних правила понашања која често представљају имитацију оригиналних сатанистичких ритуала. Најчешће је и век тих група кратак, а последице боравка различите. Неко се врати у нормалан живот, а неко остане са психичким последицама или заврши као наркоман, криминалац или душевни болесник.

У псеудохришћанским сектама насиље се најчешће испољава као резултат потраге, уцене, претње и психичког терора према одбеглим члановима секте и чланова њихових породица. Није то само борба за члана секте него и спречавање да истина о дотичној секти продре у јавност као својеврсна антиреклама;

Забележени су и тешки случајеви кривичних дела, додуше не тако чести, следбеника псеудохришћанских секти: убиства, разбојништва, тешке телесне повреде и многа друга. Није нам жеља компромитација ових секти, али желимо да истакнемо да итекако постоје докази који оспоравају њихову тврдњу о властитој безгрешности и правоверности по аутоматизму, самим приступом заједници.

Поуке

Веронаука као вид превенције неаутентичних
верских учења и псеудодуховних праваца и
техника

Када су, пре двадесетак година, људи почели да се враћају цркви, уместо духовне изградњу кренуло се у градњу храмова, што је такође потребно – али не и прече од аутентичне духовне и културне реанимације. Знали бисмо да смисао крсне славе није у килограмима прасетине (поготову за време поста), не би нас у том случају, и дан данас на неке важније верске празнике подсећали улични продавци са венчићима, звончићима или цвећем у рукама, могли бисмо да заинтересованог странца упутимо у више од три манастира која познајемо, да објаснимо зашто се разликују цркве у Војводини од оних у централној Србији, а заинтересовани су могли и да упознају основе вере толико да их могу пренети другима. Можда би се тако створио и културни профил интелектуалца коме би било испод части да не познаје основе православља, без обзира да ли је верник.

Незвани мисионари су искоришћавали необавештене, a радознале грађане Југославије. Сведоци смо, управо од почетка осамдесетих, офанзиве разних парарелигијских група и појединаца, без обзира на то да ли их зовемо сектама, култовима, деноминацијама или гуру-покретима, а који нуде своје рецепте спасења, своје строге кодексе понашања и своје истине.

Око 3% популације је у сектама. Последично, може се очекивати да сваки вод у Војсци Југославије или разред у школи има по једног члана секте. Да ли је то баш безазлено?

На разврат, криминал и грехољубље упозорава, у Старом завету, пророк Исаија:

Тешко онима који вуку безакоње узицама од таштине и грех као ужем колским. Тешко оним који зло зову добрим, а добро злим, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од слаткога горко, а од горког слатко. Тешко онима који су јаки пити вино и јунаци у мешању силовита пића. Који правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду.

Свети апостол Павле: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да овлада мноме“ (Кор. 6,12).

З Сваки полазник веронауке знао би да је, по хришћанском учењу, човек Божје дело, да је створен по лику Божјем, а живот овоземаљски дат да га испуни врлином и тако спаси душу своју, обезбедивши јој живот вечни. Најједноставније речено, богохулно би било подићи руку на себе, такође и на другог, подићи руку на створење Божје.

Владика Николај каже: „Самоубиство није скраћење муке него продужење… Бегунац ни једно царство не прима радо… Убиство је индиректан атентат на живот, самоубиство је директан атентат на живот. Убиство је атак на човека као човека, самоубиство је атак на живот као живот… Живот у оном кога убијаш може да се брани од тебе, но живот у теби је савршено без одбране према теби. А убиство оног што се не брани повлачи собом казну и мучење у свим царствима живота.“

Свети Филарет Московски каже да од свих убистава, самоубиство представља највећи преступ, већи од убиства. Наш живот не припада као својина нама, него Богу који нам га је дао.

Мухамед каже: „Самоубиство је морални злочин. Ислам значи пуну предност Створитељу и доброчинство према његовим створењима.“

Не постоји, дакле, шанса да неко као верник (свакако ни као атеиста), ко влада аутентичним верским учењем, свесно, ритуално изврши самоубиство, осим ако није постао фанатизовани сатаниста.

Посебно је битно утемељити ово што је речено и мимо веронауке. Огроман уплив далекоисточних парарелигијских покрета и техника, иницирао је многе да прихвате учење о карми и реинкарнацији. Са надри гуруима, али и без њих, самоуки, следивши огромне материјале из штампе, углавном усамљеници или млади незадовољни собом, почели су да самостално спроводе технике просветљења, медитације, стапања са божанским и многи су на самосвојан начин почели да тумаче живот који живе, рецимо као добро или лоше предвиђену карму и слично. Њихов живот и нада нису скопчани са животом у врлини него са квалитетом карме у садашњем или у будућем животу. Многима се лагано брише граница између живота и смрти и многи се – надајући се рођењу у новом бољем животу, повољније зацртаном кармом – одлучују на самоубиство. Традиционално оријентисаном и обавештеном вернику то се никада не би догодило.

4 Не тврдимо да је онај ко заврши веронауку лишен могућности да почини неко кривично дело или испољи било који вид социјално девијантног понашања, а што смо наводили у првом делу излагања као нешто што је карактеристично за секте. Међутим, он то неће чинити на начин нити из разлога због којих то чине секташи.

Свршеног ученика веронауке, уколико га и заведе нека дружина, учиниће то неким другим садржајем, а никако нечим девијантним. Он ће знати да се нигде ни у једној религији не подразумева блудничење нити проституција, па ако то неко буде тражио биће му јасно да ту „нису чиста посла“. За блудницу, у Светом писму се каже: „…она која се одала насладама жива је умрла“ (1. Тим. 5,6)

5 Такав неће ни помислити да изврши за рачун некаквог учења какво рушилаштво, посебно не сакралних објеката нити њихово скврнављење, никакво насиље нити убиство, ни на јавном месту, ни у својој улици нити у породици. Он ће верским образовањем бити инструиран да можда још у зачетку програма врбовања открије деструктивне елементе те секте и, поготово, неће дозволити да га неко одвоји од породице.

Он ће знати да су човекољубље, пожртвовање и љубав према ближњима мера његове богоугодности.

Свети апостол Јован Богослов упозорава: „Који год преступа и не стоји у науци Христовој, онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој, онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке (јеретичке и секташке) доноси, не примајте гa у кућу и не питајте се са њим.“

Владика Николај: „Сви убијени од твоје руке имају две вечне куће, једну у оном свету, а другу у твојој савести. Закопај убијеног где хоћеш, он ће се дићи у поноћи усред твоје душе, и задаваће ти питања на која ћеш ти с муком и знојем до зоре одговарати.“

6 He убиј, шесту Божју заповест, знају углавном сви. Међутим, многи, који би требало да знају (и зато нам је потребна веронаука), не знају да се овде, преводећи дословце са хебрејског језика, у ствари заповеда да се не почини злочин убиством. Дакле овде се не мисли на убиства када се живот одузима по дужности, рецимо приликом извршења смртне казне над преступником нити у рату када се непријатељ ради одбране државе лишава живота. Тако аутентичним тумачењем, добијамо одговоре на сталне дилеме: Како се понашати у војсци? Како се понашати у рату? Како се понашати у полицији? Тако исказујемо изворни верско-доктринарни став да вера не подразумева дефетизам. Тиме јасно предочавамо штетност извитоперених верских учења и њихових следбеника по државу поводом функционисања њених органа војске и полиције.

Свети Филарет Московски каже: „Љуби непријатеље своје (личне), гнушај се непријатеља Божјих, а непријатеље отачаства сатри.“ А Господ Исус Христос упозорава: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету“ (Мат. 24. 6-7). Дакле ратови су, нажалост, ипак појава коју и сам Господ предсказује, а на коју треба бити приправан и витешки ради одбране народа знати, бити обучен прихватити борбу.

Осим претходног, потребно је додати да осим непосредног убиства било којим оруђем овај злочин постоји и

- када судија на смрт осуди човека, иако зна да је невин;

- када неко крије или ослобађа убицу, омогућујући му нова убиства.

10 0 психичкој стабилности ученика. Многе мудрости и поуке сабиране вековима свакако ће служити на здравље, душевно, генерацијама и последично им неће пасти на памет никаква гатара, врачара никакви курсеви за смањење стреса, курсеви просветљења, течајеви медитације… Остварење вере човеку доноси животни оптимизам, сигурност чак супериорност.

Свети апостол Павле у посланици Јеврејима каже: „Вером победише царства, учинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у биткама, растераше војске туђе.“

Свети Јован Златоусти: „Ако треба стећи пријатеље стекни их ради Бога. Ако треба стећи непријатеље стекни их ради Бога.“

Господ још каже: „Не бојте се. Ја сам васкрсење и живот. Ко поверује у мене, ако умре живеће.“

Свети Јефрем Сирин саветује: „Ако вас у животу задесе болови и патње не клоните духом, радујте се, јер је то пут праведника, чији је крај блаженство у вечности. Кад би могло да се задобије Царство Божје без невоље, без искушења, без трпљивих подвига, онда Бог не би допуштао да светитељи и праведници трпе тешке невоље и патње.“

Свети Јован Златоусти: „Душа се чисти када пати Бога ради. Оно што је огањ злату то је патња људској души; она пере са ње нечистоћу.“

Владика Николај овако охрабрује болесног: „Не жали се што је Бог допустио болест на тебе. Замисли запуштену, зарђалу, полугу гвожђа да почне молити ковача да је узме у обраду. Ковач хитро узима гвожђе, баца га у огањ, а потом усијано под чекић… И твоја је болест за радовање, а не за жалост. Јер ти си се молио Богу, да те учини бољим човеком. И Бог те узео у рад и почео калити и ковати болесниче. Радуј се зарђало гвожђе.“

11Свака вера подстиче рад, активност, вредноћу, а не очајање пасивност и депресију. Муслимани кажу: „Вера је рад, а не ленчарење. Радите па ће Алах видети ваш рад… Људи, неминовно ћете се сви вратити вјечном Богу и он ће вас позвати на одговорност за ваш рад и за ваша дела…“ Мухамед поручује: „Искористите пет ствари прије него буде касно: младост прије старости, здравље прије болести, богатство прије сиромаштва, слободно вријеме прије заузетости и живот прије смрти!“

У хришћанству, очајање и лењост спадају у главне грехове. Очајање се чак тумачи као својеврсно Богоотпадништво, као одрицање од наде да ће се од Бога задобити благодат и спасење. He иде све у животу глатко, али прави хришћанин би проблеме требало да прихвати као редовну појаву, као искушења која се прихватају и надилазе и кроз која се проверава и оснажује његова хришћанска душа.

Свето писмо каже: „…невоља гради трпљење, а трпљење искуство, искуство наду… (Рим. 5:3), а нада је, објашњава свети Филарет Московски: „Успокојавање срца у Богу са увереношћу да се Он непрестано стара о нашем спасењу и да ће нам даровати обећано блаженство.“ Уз то, треба бити свестан, што Златоусти подсећа да Бог није свима одредио да носе истоветне трудове. На другом месту он каже да демон опхрвавши малодушношћу човека, настоји да покраде све мисли које штите душу како би је узео под своје и нанео безброј рана.

Апостол Павле каже: „Сви који хоће побожно да живе у Христу биће гоњени, не само од људи већ и од демона.“ Христос каже: „…Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што води у пропаст и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што у вечан живот воде и мало их је који га налазе.“

Свети Јован Златоусти животна искушења и проблеме сматра шансама које нам Бог нуди за наше искупљење, духовно уздизање и оснажење којима стичемо плату за живот вечни. Свети апостол Павле беседи: „Као што је гордост изазов смерности, гнев трпељивости, туга је изазов хришћанске ведрине, тој са љубављу врхунској хришћанској врлини која и јесте вера у васкрсење и вечни живот.“ Отуд мир, постојаности и оптимизам у верника.

Свети Јован Лествичник с тим у вези истиче и следеће: „А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, кад они који су пали мисле да нису заслужили такво понижење.“

Зато следимо ону народну: „У добру се не понеси, a y злу се не изгуби“.

Данас, када је наша омладина привучена беспућу порочног живљења, кад је окружена криминалцима, антихеројима подземља, бахатим скоројевићима набилдованих мишића и богатства, засута порнографском штампом и деструктивним филмовима, шундом уопште, када је остала без духовног удела и моралних принципа, привучена најтежим чулним страстима и пороцима које нуде медији – не само да није способна да спозна трајне културне вредности, већ у поређењу са ранијим генерацијама показује назадовање и декаденцију. Увођење веронауке, односно усељење хришћанских врлина у дечије душе дошло је у последњи час, не само због благотворности верских поука, већ да пружи ослонац, ојача вољу, превенира малодушност и поспеши стабилност личности.

Национални циљеви и програми не треба да се пласирају политикантски, само по потреби, него би требало да се унапређују и реализују перманентно, између осталог и просветним програмима, на начин примерен актуелном времену и могућностима. У време када проток информација, проналасци, идеје сустижу једно друго, када се унифицира политички, економски, финансијски, друштвени и културни профил Европе и када и сами грабимо да што пре будемо на нивоу достигнутог степена едукације и комуникације, свакако да морамо и образовни систем да унапређујемо сходно актуелним стандардима.

Али, размислимо пре тога, као народ, имамо ли данас заиста здраво и дубоко утемељен идентитет и са којом унутрашњом суштином, са којом духовном есенцијом желимо и можемо упловити у свет, а не утопити се.

Преподобни Пимен Велики говори: „У загрејани суд на ватри не могу да дођу ма какви инсекти. Ако човек своје срце загрева истином, добротом, љубављу, ђаво се не дотиче таквог срца. Најбоље средство за чишћење срца су вера и молитва. To је огањ који загрева срце; буди у њему побожност, избацује празноверје и грех, привлачи благодат Божју да тиме очисте и оперу срце.“

„Божји угодници већ су све за нас урадили, пут су нам утрли, сузе избрисали, тугу отклонили. Само треба да поверујемо, а онда нам ни крст неће бити тежак, ако и будемо морали да Га носимо на Голготу: личну и националну. Јер ће нам Вера, Љубав и Нада на крају пута шапнути: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах“ (2. Тим. 4:7).

Није ли светосавско православље, вековима нама Србима и брод и чамац за спасавање, и застава и грб, и химна и мит, и путоказ и наук, и поука и лек, и штит и шлем, и копље и мач, и чежња и утеха и слава и нада.

Уместо закључка

Све поруке и поуке историје говоре о томе да смо онолико добро, у кључним моментима, пролазили колико смо могли успешно да препознамо добро и зло, да препознамо међу великим силама победника и пораженог, колико смо били актуелни и колико били национално одговорни на задатом проблему и у задатом времену и простору, a посебно колико сложни о најзаначајнијим питањима.

Тако се данас, у време „приближавања и прикључења“ Европи, поставља се питање да ли се прикључујемо или враћамо Европи, да ли се селимо на неки за нас нови континент или нам се само отварају врата континента чији смо већ део. У XX веку, један од најустаљенијих трендова доброг, можда нажалост већинског дела, српске интелигенције јесте компромитација националне идеје, односно идеје национализма, поводљиво артикулисани кроз некад комунистички интернационализам, а данас глобалистички универзализам.

За то време, посебно у последњих двадесетак година, у наше духовне просторе уселили су се видовњаци, пророци, исцелитељи и спасиоци душа. Групе, култови, секте, гуру-покрети, са својим различитим али увек ексклузивним понудама, опсенили су, како данашње бројке говоре, више од 200000 следбеника. Лидери ових покрета, последњих деценија заузимају место интелектуалне авангарде и алтернативе у нас. С друге стране, већина интелектуалаца који су били најпозванији да просуде о чему је у сваком конкретном случају реч, углавном су подвијали реп чим у литератури виде презиме неког странца као што на пример Џонсон, Смит, Џордан, Хамилтон, Де Силва, Леви, Регардије, Гурђијев… Они, са неизлечивом фрустрацијом промашене идеје, који осим у коминтерновско-интернационалистичкој идеологији нигде другде себе нису видели, кроз разна квазирелигијска учења пронашли су излаз и прали своју савест. Нажалост, нису тиме само о себи одлучивали, већ су ка истоме усмеравали и генерације које су подучавали.

Секте су се, тако, на велика врата рашириле Србијом, па нам, зависно од ситуације, нуде различите технике и учења:

У време НАТО бомбардовања доживели смо да нам нуде стратегију одбране, својеврсну ПВО, кроз кохерентну психоенергију јоги-летача, с циљем да се изазову страхови пилота бомбардера или пак кварови на авионима НАТО авијације. Цео свет нам се, осим што нас је тих дана сатанизовао и бомбардовао, још и смејао.

Ти исти јоги летачи истовремено су се увукли у врхове институција система, чак су им и поједини академици, лекари, професори универзитета дали легитимитет и истицали их као ретке патриоте.

Дозволили смо да секташи, власници фирми, запошљавају уз предуслов да се прође курс медитације. Где је реакција на верску нетолеранцију и дискриминацију?

Лече нас неометано немедицинским и надрилекарским методима.

Неки други секташи сексуално злостављају нашу децу или их одводе у иностранство да се проституишу у име божје.

Дозвољавамо да нам убијају децу лажни видовњаци надрилекарским методима, или да нам се ругају кроз надритерапеутске курсеве за излечења од душевних поремећаја или болести, да нуде технике којима можемо повећати интелигенцију и креативност меморије.

Допустили смо да нам сатанисти заводе децу наводећи их на опскурне ритуале жртвовања животиња, саморањавања или узимање дрога, да се црномагијаши и окултисти увлаче у културне токове и просвету, да преко курсеве страних језика и школа борилачких вештина привлаче омладину.

Многи нису свесни како нам се, маскирајући се иза хуманитарних организација увлаче у грађанске структуре и социјални миље. На пример, највећи број грађана не зна да је око 30 000 пакетића за последњи Божић и Нову годину деци поделила секта пентекосталаца, тачније од њене хуманитарне организације „Хлеб живота“. Тај јединствени догађај у години деци Србије је приредила секта. He знамо да ли би родитељи, да су знали прихватили да им деца учествују у свему томе.

Уграђују своје спомен плоче, на најфреквентнијим местима где се деца окупљају.

Нико не реагује на чињеницу да нам деца чији је један или су оба родитеља у секти, остају без свих животних радости, без оптималног животног васпитања и усмерења, систем вредности сужен је на вредносни систем секте, без права на дружење и могућности прославе рођендана, Божића…

Многи и не знају да отимају од наших старих непокретности путем уговора о доживотном издржавању.

Углавном се не зна да на црквеним имањима (земљиште око Пећке Патријаршије, нпр.), граде своје верске објекте.

Само они који посећују предавања секти, чули су да да нас сматрају следбеницима верски дегенерисаног и примитивног облика веровања, да смо многобошци, пагани, фетишисти, тотемисти…

Праштајући нам „верски примитивизам“, они нам држе историјско-политичке лекције, истичући да нити се православље на овим просторима у почетку везивало за српско име, нити се српство мора везивати за православље, не пропуштају да кажу да већина манастира није наша.

Дају себи за право да на својим предавањима арбитрирају и дају легитимитет онима који се отцепљују од СПЦ, при чему овде није реч само о актуелној ситуацији у Црној Гори, него се прокламује као легитимно и оснивање хрватске православне цркве (као у време Павелићеве НДХ).

Индиректне поруке су јасне: ова држава се не мора звати Србија, вера нам је застарела и примитивна, стога уопште не морамо бити православни, чак је пожељно да будемо чланови неке од тих „духовно-спасилачких“ трупа, ради праве истинске вере, обожења и спасења.

Да ли је све то довољно да схватимо да се не ради о људима који нам добро мисле, а осим тога много од онога што раде не може се прихватити као верска мисија, него пре као верско-национална и политичка агитација и као ментална манипулација Да није назив „мале верске заједнице“ ипак еуфемизам, или је можда предвиђено да Европу идемо куваног мозга, можда фламбираног, похованог или издинстаног.

Уз све то, прозивају нас да смо нетолерантни. Да прогонимо припаднике верских мањина. Обично, чим талас сатанизације споља ослаби, огласе се лидери секти и пробрани домаћи интелектуалци забринути над судбином како их они зову малих верских заједница у Србији, да подсете стране менторе како они будно стражаре над беспризорним сународницима, а и међународно јавно мњење да подсете на непоправљивост Срба угњетача. А наш народ не да није нетолерантан, већ претерано толерантан, чакнедопустиво необавештен – што је најгоре са вештачки димензионираним осећањем кривице, наметнутим страхом од свега свога, од себе самог, уз не мали број оних који се стиде себе, тачније презиру своје сународнике и дефинитивно све што је српског имена, па сада када је апсурдно називати себе Југословенима, представљају се као грађани Европе, света, речју чини се да и даље не знамо за меру те опет идемо из крајности у крајност уз вечиту потребу за правдањем. To је разумљиво јер многи који по вокацији би требало да дефинишу појаву, дакле неки наши интелектуалци, универзитетски професори, нажалост, или избегавају тему секти, прикривајући незнање или потребу да се уопште баве овом проблематиком. Или још горе, многи су чланови секти. Ипак најопаснији су они који су декларативно традиционалног верског убеђења, а све што раде раде на легитимитету секташких доктрина.

Како су прве секте дошле да „спасавају“ Србе? Послати су посредством енглеске обавештајне службе (реч је о псеудохришћанским сектама, које посебно проповедају анационализам и дефетизам) у тадашњу јужну Аустро-Угарску како би, дефетизујући Србе граничаре, ослабили њену војну спрам Турске. Овакав образац поменимо, примењује се и данас у свету од стране и других обавештајних служби. CIA, на пример, ангажујући и школујући теологе, вође разних духовњачких покрета под фирмом пентекосталаца да се инфилтрирају међу католике у Ј. Америци, са циљем да ефикасније контролишу Ватикан. Управо последње две деценије су и пентекосталци код нас активно присутни, верском мисијом и разним хуманитарним акцијама (хуманитарна помоћ, поменути пакетићи).

Све ово потврђује чињеницу на коју се позивају лидери псеудохришћанских секти – да они имају четири-пет генерација дугу традицију међу Србима. Да ли би им то успело у неким инквизиторским условима

Постоји у свету, могли бисмо рећи константа, о Србима, a то је да су лака роба, превртљиви и неодлучни, поводљиви, наивни, да пристају на све и лако их је изманипулисати. Овде не заговарамо језик увреде него језик аргумената – језику увреда, ближи су као што смо илустровали проповедници секти.

Да ли је оправдано њих подводити под „мале верске заједнице“. Они су секте, а мале верске заједнице у Југославији и Србији су Јеврејска верска заједница, Словачка евангелистичка црква, Румунска православна црква, Лутерани, Руска православна црква. Иако по броју мале, оне су званичне, традиционалне, домаће верске заједнице и, што је најважније, ништа злонамерно спрам других народа и религија у нашој земљи не раде. Ништа од онога што је до сада речено о сектама не односи се, наравно, на њих. Овакву замену теза не прихватамо. У Европу желимо да идемо квалитетом, да представљамо себе, достојанствено, писмено, присебно и одговорно. Како Европа штити своју традицију, тако и ми морамо брижљиво чувати своје вредности и посебности.

Европа не прихвата оне који не знају своје место у историји и традицији, а најбоље вредности које има свака земља у Европи део су богатства европског суживота а не потирања идентитета. У нову заједницу народа треба унети најбоље вредности.

Нема идентитета без обележја – културних, историјских и верских. Зато закључимо: Идемо у Европу без пасоша, али понесимо духовну личну карту.